Ko su bile žene koje su rekle: Dosta! – RTV SUNCE Arandjelovac
Home » Srbija » Ko su bile žene koje su rekle: Dosta!

Ko su bile žene koje su rekle: Dosta!

Ranu borbu za prava žena najviše je obeležila Meri Vulstonkraft, britanska književnica i filozofkinja koja je dala izuzetan doprinos u ideološkom formiranju feminističkog pokreta.

Napisala je nekoliko romana, a najpoznatije i najuticajnije delo joj je Odbrana prava žena, koje je izdala 1792. godine. Pod uticajem prosvetiteljstva, Vulstonkraft je smatrala da je obrazovanje, odnosno nedostatak istog, ključno za formiranje karaktera svake žene.

Kritički je bila nastrojena prema sistemu obrazovanja, koji kontrolišu muškarci. Zalažući se za društveni poredak zasnovan na razumu, a ne praznoverju i predrasudama, tvrdila je i da je brak legalizovana prostitucija.

Sredinom 19. veka, u vreme evropskog Buđenja naroda, sa druge strane Atlantika Elizabet Kedi Stenton organizovala je prvu Konvenciju za prava žena u Seneka Folsu u američkoj državi Njujork.

Sa ciljem promocije ženskih prava, napisala je Deklaraciju osećanja, kao pandan Deklaraciji o nezavisnosti, u kojoj se javno zalagala za ravnopravan tretman žena u društvu. „Žena je prinuđena da se pokorava zakonima u čijem pisanju i donošenju nije ni učestvovala“, pisala je Elizabet Kedi Stenton.

U isto vreme pojavila se još jedna prominentna figura ženskog aktivizma. Suzan B. Entoni odigrala je ključnu ulogu u pokretu sifražetkinja osnivajući nacionalnu Asocijaciju za pravo glasa žena.

Zajedno sa Elizabet Kedi Stenton, sa kojom je do kraja života ostala prijateljica i saradnica, 1878. godine predložila je Kongresu amandman kojim se ženama priznaje pravo da glasaju, a on je usvojen 1920. godine.

Izdavala je nedeljnik Revolucija, u kojem je zagovarala ne samo jednak tretman žena već i crnačkog stanovništva. Osim pisanja, išla je na turneje po SAD držeći tribine i govore u cilju emancipovanja i ohrabrivanja žena.

Dela, ne reči!

Krajem 19. veka u Velikoj Britaniji pokret sifražetkinja počeo je da stiče sve veći zamah. Njegova najpoznatija predstavnica bila je Emelin Panherst, koja je organizovala brojne mitinge i demonstracije za žensko pravo glasa.

Bila je poznata po do tada nekonvencionalnom subverzivnom aktivizmu, zbog čega je osam puta bila u zatvoru. Sa mužem je 1903. godine osnovala Ligu za pravo glasa žena. Iako se čitavog života za to borila, nije doživela trenutak da glasa, jer je ubijena 1919. godine, tri nedelje pre nego što je ženama starijim od 21 godine dato pravo glasa.

Emili Dejvison bila je koleginica Emelin Panherst i jedna od ključnih članica Ženske društvene i političke unije, u kojoj se istakla po militantnim akcijama tokom demonstracija. Devet puta je hapšena, sedam puta stupala u dugotrajan štrajk glađu, a često je nasilno hranjena tokom izdržavanja zatvorskih kazni.

Bila je nepokolebljiva feministkinja. Poginula je kada je istrčala ispred trkačkog konja kralja Džordža Petog tokom konjičkog derbija u Epsonu 1913. godine. U trenutku udara u rukama je držala dve zastave Ženske društvene i političke unije.

Pet hiljada sifražetkinja okupilo se u Londonu da preuzmu njeno telo koje je stiglo vozom. Inicijalnoj posmrtnoj povorci naknadno se priključilo 50.000 ljudi, nakon čega sanduk prevezen u Njukasl gde je i sahranjena. Na nadgrobnom spomeniku Emili Dejvison piše: „Dela, ne reči.“

„Pametna kao muško“

Možda jedan od najsvetlijih primera feministkinje u Srbiji u prvoj polovini 20. veka je Ksenija Atanasijević, koja je diplomirala čistu filozofiju na Beogradskom univerzitetu, a sa 28 godina i doktorirala na tezi Brunovo učenje o najmanjem.

Kakva je atmosfera prema ženama u društvu vladala tada dobro ilustruje primer profesora u komisiji, među kojima je bio i Milutin Milanković, nisu mogli da se načude kada je bila spremna da im objasni i matematičke formule koje se tiču Đordana Bruna, pa su profesori naglas upitali: „Kolega, da li je sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje“, otvoreno implicirajući da je Ksenija „pametna kao muško“.

Ksenija Atanasijević bila je rešena da istera svoje, odnos društva prema njoj učvrstio je njeno uverenje da se bori za jednakost žena u društvenom životu. Nažalost, uspeh joj nije oprošten. Iako profesorka univerziteta i prevoditeljka brojnih filozovskih dela i članaka, smeštaju joj se čaršijske priče o promiskuitetnom životu, a na fakultetu kolege spletkare protiv nje.

Uprkos tome što u svetu uvršćuju njene radove kao relevantnu naučnu literaturu, torturu u Beogradu okončava sama tražeći od Univerziteta da je prevremeno penzioniše. „Na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više“, rekla je tada.

Marksizam i uspostavljanje 8. marta

U skladu sa marksističkom ideologijom, Klara Cetkin je u Nemačkoj bila jedna od najuticajnijih zagovornica ravnopravnosti žena krajem 19. i početkom 20. veka. Bila je jedna od predvodnica Socijaldemokratskog ženskog pokreta.

Zajedno sa bliskom prijateljicom Rozom Luksemburg uspostavila je i preuzela na sebe organizaciju prvog Međunarodnog dana žena 1911. godine, koji je obeležen u nizu evropskih zemalja stotinama demonstracija velikog broja žena koje su zahtevale jednaka prava, na prvom mestu pravo glasa.

I Klara Cetkin i Roza Luksemburg su u svom poimanju borbe za prava žena unosile i klasnu razliku, između žena radnika i žena pripadnica buržoaske klase, gledajući na njih kao na parazite i nazivajući ih „konzumerima u društvu“, s obzirom na to da su trošile ono što su njihovi muževi kapitalisti otimali od radnika.

Mala crna haljina i oslobađanje iz korseta

Iako se francuskoj modnoj ikoni Koko Šanel ne mogu pripisati ideološki i teoretski feministički napori, praktični joj se ne mogu osporiti. Dok je odeća žena iz perioda ranih feministkinja i sifražetkinja bila veoma restriktivna i konzervativna, Koko Šanel je odlučila da ženu, uvođenjem jednostavnog i opuštenog stila oblačenja, oslobodi.

Ne želeći da se ograniči samo na visoku modu, Koko Šanel je udahnula živost u ženski stil oblačenja. Izvlačeći inspiraciju iz jednostavnosti i udobnosti muške odeće, odbacila je korsete, skratila haljine, osmislila žensko odelo, uvela na velika vrata malu crnu haljinu, torbicu koja je ostavljala ruke slobodnim, decentan nakit i bižuteriju, kao i nadaleko poznati parfem Šanel br. 5.

Žena je „privilegovana druga“

Po mnogima najuticajnija feministkinja 20. veka, francuska književnica i filozofkinja Simon de Bovoar idejna je začetnica drugog talasa feminizma. Dok se prvi talas fokusirao na političku i pravnu jednakost, drugi talas bio je posvećen ekonomskoj i društvenoj ravnopravnosti.

De Bovoar se u svom epohalnom delu Drugi pol (1949. godine) bavila se, između ostalog, temama o kojima se u to vreme nije javno govorilo – odrastanju, menstruaciji, devičanstvu, ženskoj seksualnosti i polnim odnosima, o položaju žene u braku, gde primećuje da brak „gotovo uvek uništi ženu“, koja je u njemu „privilegovana druga“.

Raspravlja i o odnosu religije prema ženama, abortusu i odgajanju dece. Na kraju, francuska filozofkinja navodi da se raduje budućnosti u kojoj će muškarci i žene biti ravnopravni.

Iako je više od pola veka bila životni saputnik velikog filozofa Žan Pola Sartra, nikada nisu stupili u brak. „Za ženu nema drugog puta od onog koji ide stazom feminističkog pokreta i oslobođenja“.

Nezadovoljna položajem žena u godinama posle Drugog svetskog rata, Beti Fridan se često pripisuje da je svojim delom Ženska mistika (1963) pokrenula drugi talas feminizma. Iako se trudila da ukaže na nejednak položaj žena u društvenom životu, bila je veliki protivnik ekstremnih feminističkih pravaca koji su se kasnije pojavili.

Jedan je od osnivača američke Nacionalne organizacije žena i bila je njena prva predsednica. Aktivno se borila za osnovne feminističke principe sve do smrti 2006. godine.

Benazir Buto bila je pakistanska premijerka u dva navrata i prva žena koja je predvodila parlamentarnu većinu u postkolonijalnoj muslimanskoj zemlji. Bila je jedna od najodgovornijih za modernizaciju zemlje i sprovedene socijalne reforme i veoma poštovana političarka širom sveta.

Ubijena je 2007. godine kada se skoro deset godina nakon gubitka vlasti vratila u zemlju, planirajući da se kandiduje na izborima naredne godine. Nakon smrti stekla je kultni status.

Ovo su samo neke od velikog broja žena koje su obeležile borbu za jednakost polova, a spisak šampionki u toj borbi daleko je od konačnog. U savremenom dobu barjak su preuzele brojne žene, od britanske glumice Eme Votson do pakistanske aktivistkinje i Nobelovke Malale Jusufzai.

Izvor: rts.rs