Buran život SRPSKOG KRALJA:Zavodnik preživeo 4 ATENTATA – RTV SUNCE Arandjelovac
Home » Srbija » Buran život SRPSKOG KRALJA:Zavodnik preživeo 4 ATENTATA

Buran život SRPSKOG KRALJA:Zavodnik preživeo 4 ATENTATA

Tokom njegove vladavine Srbija je stekla međunarodno priznanje kao nezavisna država i ponovo je postala kraljevstvo.

Kralj Milan Obrenović rođen je 22.avgusta 1854. godine, a umro je 11. februara 1901. godine. Bio je knez i prvi novovekovni kralj Srbije, a vladao je od 1882. do 1889. godine.

Bio je sin Miloša Obrenovića, sina Jevrema Obrenovića (rođenog brata kneza Miloša), i Elene Marije Katardži.

Otac Milana Obrenovića je kao strani najamnik služio u rumunskoj vojsci i poginuo je u borbi sa Turcima kod Bukurešta 20. novembra 1861. Milanova majka Elena Marija Katardži bila je ćerka rumunskog grofa Konstantina Katardžija. Posle rođenja Milanovog, njegovi roditelji su se razišli.

Pošto mu je otac poginuo, o Milanu se brinula samo majka koja je, navode hroničari, vodila raskošni život aristokratkinje, a vaspitanju deteta nije poklanjala neku veliku pažnju.

Brigu o mladom Milanu je zbog toga preuzeo njegov rođak, knez Mihailo Obrenović.

Tako je mali Milan Obrenović sa šest godina stigao u Kragujevac kod kneza Mihaila koji mu je obezbedio i guvernantu koja ga je vaspitavala i podučavala.

Kada je knez Mihailo ubijen u Košutnjaku, upravo Milan je izabran za njegovog naslednika.

Pukovnik Milivoje Petrović Blaznavac naredio je malom beogradskom garnizonu da se zakune na vernost Milanu Obrenoviću, tada četrnaestogodišnjaku. Pošto je bio maloletan, umesto njega upravljalo je tročlano namesništvo u kojem su glavnu ulogu imali baš Milivoje Blaznavac i Jovan Ristić.

Pošto je postao punoletan, knez Milan Obrenović je 1872. godine preuzeo vlast od namesništva.

Na početku svoje vladavine oslanjao se uglavnom na vojsku, pa je radio na njenom jačanju. U spoljnoj politici oslanjao se sve više na Rusiju. Milan je 1876. objavio rat Osmanskom carstvu, ali je nespremna srpska vojska poražena u Prvom srpsko-turskom ratu. Ipak, Srbija je više uspeha imala u Drugom srpsko-turskom ratu.

Posle tog rata Srbiji je na Berlinskom kongresu priznata nezavisnost, a u njen sastav su ušli niški, pirotski, toplički i vranjski okrug.

Milan je bio razočaran ruskom podrškom za stvaranje sanstefanske Bugarske, pa se od tada u spoljnoj politici oslanjao na Austrougarsku, sa kojom je 1881. sklopljena Tajna konvencija.

Tako je Milan stekao austrougarsku podršku za proglašenje Srbije za kraljevinu, što se i desilo 1882.

Kralj Milan nije imao podršku naroda, pa je od straha od bune naredio da se od naroda pokupi svo oružje, što je bio povod za izbijanje Timočke bune u istočnoj Srbiji. Buna je ugušena, a za nju su okrivljeni radikali.

Tromesečni srpsko-bugarski rat koji je 1885. počeo kralj Milan Obrenović zbog pripajanja Istočne Rumelije Bugarskoj znatno je oslabio njegov položaj u zemlji.

Kralj Milan je 1888. godine doneo liberalniji ustav, poznat kao Radikalski ustav. Zatim je abdicirao i ostavio vlast sinu Aleksandru i napustio zemlju.

U Srbiju se vratio 1897. godine kao vrhovni komandant vojske, koju je potpuno reformisao i modernizovao.

Zauvek je otišao iz Srbije 1900. godine jer nije podržavao Aleksandrov brak sa Dragom Mašin.

– PREŽIVEO TRI I PO ATENTATA –

Na njega su izvršena čak četiri, tačnije tri i po neuspela atentata (Terazijska bomba, Smederevski nameštaj, Ilkin atentat i Ivanjdanski atentat), od kojih za jedan (Smederevski nameštaj) nikada nije razjašnjeno da li je bio atentat ili samo nesrećni slučaj.

Milan nije bio omiljen u narodu (mada istoriju pišu pobednici, a to su u ovom slučaju Karađorđevići koji nisu voleli Obrenoviće), pa nije ni čudo što je reč o srpskom vladaru koji je najviše puta gledao smrti u oči.

Prvi atentat dogodio se juna 1871. godine kada je, vozeći se kočijom ka Narodnom pozorištu, nadomak Terazijske česme, eksplodirala bomba koja je bila postavljena ispod kaldrme. Niko nije povređen, ali ni okrivljen.

Drugi slučaj je bio mnogo ozbiljniji po Milana Obrenovića. Desetak godina kasnije, samo nekoliko meseci nakon što je proglašen za kralja, po povratku iz Beča 1882. godine, došao je do Saborne crkve, kada je na njega pucala Ilka Marković, udovica pukovnika Jevrema Markovića, koji je, po Obrenovićevom nalogu, streljan četiri godine ranije zbog učešća u Topolskoj buni. Srećom po Milana, žena nije bila vešta sa oružjem. Iako je bila na samo desetak metara od njega, promašila je i vrlo brzo razoružana. Ovaj slučaj u javnosti je okarakterisan kao “očajnički pokušaj neutešne žene”, mada nije zgoreg napomenuti da su o njenim namerama bili upoznati radikali, tadašnji najveći kraljevi protivnici.

Ivanjdanski atentat dogodio se nakon njegove abdikacije, 1899. godine. Dok se vozio kočijama, na njega je pucao bivši vatrogasac Đuro Knežević. I ovog puta Milan nije ni okrznut. Ovaj pokušaj ubistva iskorišćen je za razračunavanje sa radikalima – napadač je osuđen na smrt streljanjem, a mnogi radikalski političari na višegodišnje robije.

Postoje pisani tragovi o još jednom bizarnom slučaju.

Neposredno posle završetaka Srpsko-bugarskog rata, pokušan je atentat na kralja Milana na vrlo specifičan način. Naime, zaverenici su uspeli da se uvuku u Dvor i da istesterišu grede od njegovog kupatila. Samo zahvaljujući budnosti stražara koji su videli podvalu, kralj Milan Obrenović se spasao.

Tu se smrtno razboleo od upale pluća. Lekarski konzilijum koji ga je pregledao je rekao da mu nema spasa. Car Franc Jozef, u znak dobrih odnosa je obezbedio jednu svoju kuću u kojoj je bolesni Milan boravio i poslao mađarskog grofa Ergenija Zičija da do zadnjeg časa bude sa njim.

Preminuo je u Beču 11. februara 1901. u 47. godini od posledica upale pluća. Sahranjen je u Manastiru Krušedol, pored kneginje Ljubice.

VOLEO ŽENE i AVANTURE…

Uprkos brojnim političkim dešavanjima i istorijskim događajima koji su obeležili njegovu vladavinu, kralj Milan Obrenović ostao je zapamćen po burnim ljubavnim avanturama, zavođenju majke čuvenog Vinstona Čerčila, aferama, boemskom životu.

Kralj Milan je za života bio miljenik žena, a i često ih je menjao.

Za oko mu je prva zapala Leposava Novaković lepotica crnih očiju koja je, u najboljim godinama, postala udovica. Tada još knez, Milan je Leposavu upoznao na dvorskom balu I bio je sa njom u ljubavnoj vezi od jeseni 1874. do proleća naredne godine.

Ondašnji hroničari pisali su da je ljubav bila velika, iskrena i uzajamna. Knez je Leposavi čak nudio i brak, ali je mlada udovica znala da tako nešto nije moguće, budući da ministri nikada ne bi dopustili takav čin.

Inače, Leposava je bila prozvana “madam Pompadur”, po francuskoj kurtizani i ljubavnici Luja XV koja je imala velikog uticaja na vladara i njegove odluke o vojnim i političkim pitanjima. Naime, Leposava je sačuvala veliki broj ljubavnih pisama kneza Milana kojima je, nakon prekida veze, dugo ucenjivala srpsku vladu, preteći da će ih prodati jednoj stranoj državi. Zahvaljujući ovakvom potezu, od države je dobijala pozamašnu nadoknadu.

Nedugo nakon prekida ove ljubavne priče, knez Milan je upoznao i oženio knjeginju Nataliju. Njoj je izuzetno smetalo što je, svaki put kada bi napuštala dvor i išla put Topčidera, prolazila pored Leposavine kuće, dok je ova prkosno bacala oštre poglede sa prozora.

Ovo se dešavalo, prema pričama, jer je Milan i dalje održavao kontakt sa Leposavom.

Natalija, zbog svega, zatraži da knez preseli Leposavu na neko drugo mesto, podalje od puta kojima ona prolazi. Tako i bi, a Leposava potom ode u prošlost.

Zanimljivo je da je ondašnji austrougarski konuzul u Beogradu Benjamin Kalaj navodno došao do saznanja kako je knez Milan, baš u to vreme, imao i kratku vezu sa Simkom Germani, vanbračnom ćerkom svoje tetke Anke Konstantinović, odnosno sestrom spomenutog Aleksandra. Konzul je 27. oktobra 1874. napisao da je Simka “možda već i kneževa ljubavnica”, a mesec dana kasnije navodi: “Kažu da je dosadila Simka koja mu je bila dragana i sad hoće da se upusti sa Kaljevićkom, a Simku hoće da uda za Piroćanca”.

Ono što se zna jeste da je Simka napustila Beograd i preselila se u Rumuniju, odakle se nikada više nije vraćala, kako se pretpostavlja, zbog pritiska porodice.

Knez Milan i knjeginja Natalija u brak su stupili iz ljubavi i imali sina Aleksandra, uprkos činjenici da su imali zajedničkog pradedu. Ipak, strasti između njih nisu bile spokojne.

Tadašnji ministar policije Đorđe Genčić knjeginju Nataliju opisao je kao lepu, ali hladnu i samoljubivu ženu koja je, želeći da očuva telesnu svežinu, odbila da mužu rodi još jedno dete i čak izbegavala bračne obaveze.

Njihov razvod objašnjava se političkim neslaganjem. Naime, Natalija je bila rusofil, a Milan austrofil. Međutim, veruje se da su kraju braka doprinela i neverstva kralja Milana.

Budući zaljubljive prirode, kralj Milan ubrzo je pronašao još jednu ljubavnicu, Artemizu Hristić, ženu koju nije krasila posebna lepota, ali je kuvala odličan pilav za svog muža i troje dece. Kako bi se lakše viđao sa njom u njenoj kući u Knez Mihajlovoj 46, njenog supruga Milana Hristića postavio je za svog ličnog sekretara. Sa Artemizom kralj Milan je imao vanbračnog, nepriznatog sina Đorđa. Inače, nakon napuštanja prestola, Milan će sa Artemizom i Đorđem živeti jedno vreme u Parizu, a nakon brojnih peripetija, Artemiza će dobiti apanažu i nastaviti da živi na Bosforu.

Po razvodu, Milan je čak učinio i da Natalija bude proterana iz Srbije. Ali, stvari nisu protekle glatko, budući da se narod okupio na Terazijama u znak protesta.

Kako bi smirio pučanstvo, Milan je, uz pomoć svog prijatelja i političara Čedomilja Mijatovića, pribegao lukavstvu.

Dvojac je hitno angažovao novinara Peru Todorovića koji je dobio zadatak da smisli proročanstvo poteklo iz naroda. Prema njemu, razvod u dinastiji je bio predskazan, a krivac je bila kraljica koja je Rusima odavala državne i dvorske tajne.

Pogledajte MONDO prilog o Obrenovićima.

Izvor: MONDO

Izvor: Mondo Vesti