Iz eksperimentalnog vinograda posebno vino

 

ZEMLJU na kojoj su stolovali srpski vladari, potomci velikog vožda Karađorđa, gotovo vek unazad krasi čuveno kraljevsko vinogorje. Oplenački vinogradi, natopljeni mirisnom crnicom, milovani pravim vetrovima, pod dovoljno sunca, ali i kiše taman koliko treba – prava su srpska Toskana.

Uz 20.000 litara kvalitetnog crvenog i belog vina koje se godišnje proizvede u čuvenoj vinariji Zadužbine kralja Petra Prvog, za nekoliko nedelja počinje sadnja eksperimentalnih čokota od kojih će se praviti posebna vrsta vina! Šumadijska ružica, od autohtonog prokupca, mogla bi uskoro da postane prepoznatljiv ukus Topole i čitave Šumadije, a na mapi sveta – ono što je čuveni proseko u Toskani.

Kraljev podrum i vinarija jedinstven su muzej savremenog vinogradarstva u Srbiji. Podigao ga je na oplenačkoj padini, 1931. godine kralj Aleksandar, u stilu francuskih podruma. Priče, ispričane i one između redova, istorija, previranja, ratovi, stradanja, uzdizanja i nova nadanja, sve to je čini se utkano u vina koja se i danas prave od najboljih sorti i toče u boce najstarije srpske vinarije.

– Ova dva čokota, na kapiji vinarije, posadili su kralj Aleksandar i kralj Petar – kaže nam istoričar Dragan Reljić, upravnik Zadužbine.

– Rađaju decenijama, bez izuzetka. Neskrivena je, gotovo urođena ljubav ove kraljevske loze prema vinovoj lozi i vinogradarstvu. Kraljevsko oplenačko vinogorje zasnovano je na tradiciji i najsortnijim vrstama iz raznih podneblja sveta.

I tada, kao i danas, kaže, svojstva i ukusi ovih vina bili su dostojni ne samo kraljevske trpeze, nego svakog cenjenog gosta iz sveta. U vinoteci, koja se od obnove podruma 2004. svake godine dopunjuje bocama suvinjon blana, šardonea, pino blana i kaberne suvinjona, 12 metara pod zemljom, iza rešetaka duže od osam decenija čuva se i 400 arhivskih flaša.

– Trijumf, biserka, prokupac, žilavka, rizling… samo su neki od primeraka, prekriveni patinom, za koje se smatra da bi na aukcijama u svetu mogle da dostignu veoma visoke cifre – kaže Reljić.

– Sume su tu, međutim, najmanje važne, jer piti arhivska vina, verovatno je kao da se „proba“ samo vreme. Ipak, osim što ova vinarija mnogo toga „pamti“, ona je danas savremeno opremljena. Spravljanje i ispitivanje kvaliteta vina radi se uz vrhunske uređaje i opremu.

Savetnik i važan član kraljevske vinarije je profesor Nebojša Marković. I ovog toplog prolećnog jutra, poslom je u Zadužbini. Čokoti su orezani, daleko su još berba i manifestacija u čast vina. Ali, uveliko se sprema hektar oranice za sadnju nove sorte.

– Oplenac je okosnica srpskog vinogradarstva. Zato je prirodno da se baš odavde začne novo ime, nova sorta po kojoj će Šumadija postati prepoznatljiva – priča nam profesor, dok nas pred Karađorđevom crkvom miluje sunce.

– U sveopštoj obnovi zadužbinskih vinograda, po uzoru na ono što su radili kralj Petar i kralj Aleksandar, namera je da se zadrži ono autohtono, ali i da se gaje sorte koje daju vrhunska vina.

Tako će na eksperimentalnom zasadu biti klonovi autohtone sorte prokupac, evite i još nekoliko novostvorenih srpskih sorti – smederevskog muskata, beogradske besemene, beogradske rane, kladovske bele…

Kolekcioni bi zasad, kaže profesor, trebalo da prikaže nove sorte i posluži ispitivanjima u naučne svrhe, ali i kao matični vinograd iz kog bi se koristio repromaterijal za dalje širenje sorti. U narednih pet godina, mogla bi da bude natočena prva flaša takvog vrhunskog, domaćeg, prepoznatljivog vina.

– Tradicija vinogradarstva i vinarstva u oplenačkom kraju postojala je još u rimsko doba, a u srednjem veku su svi srpski vladari na obroncima Oplenca imali svoje vinograde, gde je rađalo najbolje grožđe i od kojeg se pravilo najbolje vino – kaže Reljić.

– Sama Kraljevska vinarija oduvek je proizvodila najkvalitetnija vina, a od završetka Drugog svetskog rata došla je u krizu, što je bila posledica društveno-političke klime toga vremena. Od 2004. godine, kada je Zadužbina ponovo preuzela vinograde, osvojene su mnogobrojne nagrade za vino, među kojima međunarodne.

Iz starog Kraljevog podruma, sačuvana je do danas bačva od oko 4.000 litara, koju je 1909. godine kralju Petru Prvom poklonio Petar Joksić, unuk Karađorđevog buljubaše. Na njoj piše: „Koji ne zna da treba rujno vince piti, nije čovek već je izrod kog će zemlja kleti“. Možda je i ova „slika“ dokaz privrženosti ovog kraja napitku od grožđa. A svaki od oko 100.000 ljudi koji godišnje posete Zadužbinu kralja Petra, obiđu mauzolej dinastije Karađorđevića – Crkvu Svetog Đorđa, konake, vile, probajući vina iz podruma, makar na trenutak osete i lepotu i značaj zemlje na čijem tlu se nalazi.

KAKO JE KRALJEV KOČIJAŠ DOBIO BATINE

POČETKOM 20. veka kralj Aleksandar je grožđe sa svojih vinograda još predavao u Venčačku vinogradarsku zadrugu, čiji je bio najjači član – priča Reljić.

– Postoji anegdota kako je izašao iz nje i odlučio da osnuje svoju vinariju. Navodno je kočijaš, koji je nosio kraljevo grožđe da preda u Zadrugu, zatekavši ogromnu gužvu, odbio da čeka. Krenuo je preko reda, ali je dobio batine. Kralj se naljutio i ubrzo 1931. sagradio sopstveni podrum. Njegova želja je bila da vinarija bude funkcionalna, za primer drugim vinogradarima, a ne luksuzna.

EKSPERIMENT

PROJEKAT šumadijskog eksperimentalnog vinograda započeli smo sa Regionalno razvojnom agencijom Kragujevca i vladom Švajcarske – kaže Reljić.

– Laboratorija je već opremljena, nabavljen spektometar za vrlo detaljne i brze analize. Očekujemo da će pet godina biti dovoljno da se vide rezultati ispitivanja sorti i klonova.

BURNA ISTORIJA BURETA BROJ 48

NEKADA se u kraljevskoj vinariji proizvodilo oko 400.000 litara vina godišnje, ali i vinjak, likeri, šampanjci… U 90 bačvi od slavonskog hrasta se na 18 stepeni čuvalo crveno, a na 12, belo vino. One su sada eksponati Muzeja, kao i destilerija, prese, fotografije, a posebno mesto i priču čuva, čuvena bačva 48. To je bure u kom je bilo sačuvano 400 boca arhivskog vina, tokom rata, od „oslobodioca“. Zanimljivo je i da se na nekim brošurama gde je prikazivano blago Trećeg rajha, nalazila i oplenačka kraljevska vinarija.

 

Izvor: Večernje novosti, Bojana Caranović