Tekstilci rade i za po 11.000 dinara mesečno?! – RTV SUNCE Arandjelovac
Home » Srbija » Tekstilci rade i za po 11.000 dinara mesečno?!

Tekstilci rade i za po 11.000 dinara mesečno?!

Sredinom 80-ih godina emitovana je televizijska serija “Priče iz fabrike (800 žena)” o radnicama u jednoj fabrici tekstilne industrije u malom mestu u BiH.

“Kad smo slavili 20-godišnjicu fabrike, ojevao je veliki hor: ‘800 žena'… sve ove naše. Snimili smo i ploču, imalo se šta i čudi i vidjeti. Znam ih sve… Fabrika ti je kao jedna velika porodica“, kaže Zoran Radmilović svom novom direktoru Branislavu Lečiću i predstavlja mu koleginice iz fabrike, koje glume: Mira Stupica, Dragana Varagić, Svetlana Bojković…

Teško im je biti ljekar, a kamoli direktor. Neka ti je bog na pomoći“, završava Radmilović, dok sede za ručkom u fabričkoj menzi. Zanimljivo, veliki Zoran Radmilović preminuo je samo nekoliko meseci nakon snimanja ove serije.

Sve što je ženskoga roda
Majka, sestra i kći
Vatra, zemlja i voda
To smo zajedno mi 

(refren)

800 žena, la-la,la,la
800 žena, na-na-na-na

Sve što je ženskoga roda
Duša života svih
Ispod nebeskog svoda
To smo zajedno mi 

Mi znamo svijetu manu
Al’ uvijek neko drag
Na našu pređe stranu
Put ostavlja trag“.

Ovo su reči pesme “800 žena” koja je bila naslovna numera ove serije, čije je reči napisao Duško Trifunović, a otpevala je hrvatska pevačica Jasna Gospić.

Samim tim što je u vreme bivše Jugoslavije snimljena serija o radnicima i radnicama u jednoj fabrici tekstilne industrije, i što su u njoj glumili mnogi glumci iz SFRJ, pokazuje značaj koji je ova grana privrede imala u nekadašnjoj zajedničkoj državi.

Mnoge fabrike tekstilne industrije bili su giganti sa više hiljada zaposlenih, a najveći broj njih bio je u Srbiji. Tekstilna industrija nekada je zapošljavala oko 250.000 radnica i radnika u Srbiji. Prednjačio je čuveni “Yumco” iz Vranja sa čak 11.000 zaposlenih, što je danas misaona imenica.

Gde je danas tekstilna industrija?

Nažalost, ona više ne postoji, ili bolje rečeno postoji “u tragovima”. Usled ratova, sankcija, nemaština i tokom procesa privatizacije, većina tih fabrika je nestala. Postoje domaće fabrike i pogoni u Srbiji koji nastoje da vode bitku na tržištu (često nepravednom prema njima) i dalje forsiraju ono “Made in Serbia”. Međutim, trka koju trče je izuzetno teška i nefer.

Na tribini: “Ko/šta oblikuje tekstilnu i modnu industriju u Srbiji?” u Domu omladine, ukazano je na težak položaj tekstilnih radnika, pogotovo u fabrikama inostranih vlasnika, koji su došli zbog jeftine radne snage.

Bojana Tamindžija i Stefan Aleksić iz organizacije “Clean Clothes Campaign” tokom 2017. godine sproveli su istraživanje u nekoliko fabrika, gde su anonimno razgovarali sa zaposlenima. Rezultat istraživanja je da je kršenje radnih prava u ovim fabrikama pravilo, a ne izuzetak, da radnice i radnici rade za plate koje su najčešće na nivou minimalne zarade (pa čak i ispod nje!) i da je sindikalna organizovanost na vrlo niskom nivou.

Govoreći o tome kakav je bio značaj tekstilne industrije u vreme bivše Jugoslavije, Milica Lupšor, koja je radila u nekadašnjoj fabrici trikotaže “Zelengora”, navela je da je to bila jedina fabrika u Evropi licencirana za izradu “Speedo” kupaćeg programa.

Tekstilna industrija u Jugoslaviji je bila veoma razvijena. Istina, plate zaposlenih u tekstilnoj industriji bile su najniže u odnosu na sve ostale grane industrije, ali su plate bile na vreme i od njih su radnice mogle da kupe u prodavnicama ono što su šile u fabričkim pogonima i za mašinama. Sada to nije slučaj. Takođe, prekovremeni rad je bio plaćen, posle takozvanih ‘ubrzanih smena’, dobijalo se 7 dana slobodno…”, rekla je ona.

Domaće firme (u ono vreme se to zvalo preduzeće ili fabrika) pokušavale su da svojim proizvodima pariraju inostranoj robi. Tako je je “Beko” imao svoj brend teksasa “Lee Cooper“, a cilj je bio da se smanji uvoz teksasa u zemlju i tako pomognu domaćoj privredi. Pa je postojao “Kluz” i legendarna reklama sa “Stivom Šumadincem: “Mače, idem kod KluzA?“.

[embedded content]

Izvor: MONDO

Međutim, sankcije, a samim tim i opadanje kupovne moći stanovništva, doprinelo je urušavanju cele ekonomije, uključujući tekstilnu industriju. Iz Turske, Bugarske je počeo uvoz robe koja je bila lošijeg kvaliteta od domaće, ali jeftinija.

“Pojavile su se potom domaće mini-fabrike, koje su želele da rade sve po zakonu, ali nisu opstale jer nisu mogle da isprate ogroman uvoz”, dodala je Milica Lupšor.

Nenad Radujević, koji je 1991. godine osnovao firmu “Fashion studio Click”, ukazao je na to da je tekstilna industrija bila druga po važnosti privredna grana u Jugoslaviji, domaći brendovi su bili kvalitetni, kao i da su plate omogućavale radnicima da žive pristojan život.

“Rat, sankcije, ali i to što su giganti poput ‘Centrotekstila’, ‘Jugoeksporta’ prekinuli izvoz u Rusiju, bilop je presudno za propadanje tekstilne industrije”, ocenio je Radujević.

Vratimo se na pomenuto istraživanje “Clean Clothes Campaign” sprovedeno 2017. godine. Urađeno je 50 anonimnih intervjua sa radnicima iz nekoliko subvencionisanih fabrika. Svima je zajedničko to da su uslovi rada loši, a plate male i neredovne, i da poslodavci, na sve načine, otežavaju položaj radnicima, od uskraćivanja godišnjih odmora, nedavanja dana odmora za slavu (recimo), “nabijanja” nemogućih normi za 8 sati, pa im onda produžavaju radno vreme (koje se naravno ne plaća)… 

Plate su, zaista, mizerne.

Stefan Aleksić iz organizacije “Clean Clothes Campaign” rekao je da je do nedavno, do pre nekoliko meseci (istraživanje o položaju radnika u tekstilnim fabrikama je nastavljeno), najmanja plata sa kojom su se susreli bila tek 16.000 dinara. Ali…

Nedavno smo se sreli sa radnicima iz jedne fabrike u kojoj je plata 11.000 dinara, puno radno vreme, sa radnim subotama, bez plaćanja prekovremenog. I ta plata im kasni DVA MESECA“, rekao je Aleksić.

Država je dala inostranim investitorima subvencije za otvaranje fabrika u Srbiji, pa tako i u ovoj grani industrije, a radno mesto se subvencioniše od 2.000 do 10.000 evra po radniku. To, praktično, znači da je toj inostranoj kompaniji, srpski radnik besplatan tri godine, a pritom nikakav profit ne ostaje u Srbiji.

Pojednostavljeno: inostranim kompanijama je Srbija privlačna isključivo zbog jeftine radne snage.

“Tekstilna industrija je jedina gde od vas ne traže da budete mladi i lepi, već da budete robovska radna snaga, koja će za osam sati da uradi što više, gde se podiže norma bez plaćanja prekovremenog… Zato i imamo primere da su u pojedinim fabrikama zaposlene žene između 65 i 70 godina starosti, a zabeležemo je da u jednoj fabrici radi žena koja ima 72 godine, jer jedino ona to zna da radi”, rekla je Milica Lupšor.

Domaće fabrike nemaju takvu vrstu subvencija, ukazao je Nenad Radujević, ali dobijaju određena sredstva za nastupe na sajmovima u inostranstvu, poput trikotaže “Ivković”.

Prema njegovoj oceni, najveći problem je to što su inostrane kompanije, koje je subvencionisala naša država, zloupotrebile kvalitetnu domaću radnu snagu kada ovde nije bilo posla u tekstilnoj industriji, a dodatno to što bi domaći radnik zaradio više i za sebe i za državu kada bi radio za neki domaći brend.

“Inostrane kompanije sav profit nose odavde i to ne ostaje državi”, ukazao je radujević.

šivenje, šivaća mašina Foto: Guliver/Getty Images/Pablo Blazquez Domingue

Na tribini je ukazano i da u Srbiji i dalje ima brendova koji su opstali, poput “Mone”, “Jasmila” iz Arilja, Trikotaže “Ivković”, “PS Fashion”, “Legend”… “Nikola's” je malo posustao, a “Zekstra” je upala u svoje probleme…

Nenad Radujević je posetio nedavno “Jasmil” iz Arilja, koji ga je prijatno iznenadio.

“Ova fabrika je nastala iz porodičnog biznisa, a sada ima najveći izvoz u tom regionu i fokusirana je na regionalno tržište. U fabrici je sve kao u apoteci, nigde nije neuslovno za rad, higijena je na najvećem mogućem nivou. Uz to, ‘Jasmil’ je vodeća industrija u Arilju što se tiče plata. U ovoj fabrici plate su iznad proseka za taj region”, rekao je Radujević i pomenuo još nekoliko sličnih, pozitivnih primera.

Na tribini je gostovala i privatni preduzetnik Ana Aleksandrov, koja je uspela u poslu – pravljenja čarapa. Ali, put do uspeha je bio sve samo ne lak.

Želela sam da pokrenem prozvodnju čarapa, ali ne običnih, jednobojnih, jer to već postoji, već čarape komplikovanijeg dizajna. Obišla sam sve fabrike uzduž Srbije i svi su me odbijali, govorili su mi: ‘To je skupo’ ili ‘Ti si žena, nećeš uspeti’. Srećom, našla sam mali pogon blizu Beograda, gde su odmah prihvatili moju ideju. U toj fabrici je zaposleno 10 žena, rade u samo jednoj smeni, a kada se dogodi da zbog količine posla moraju da rade drugu smenu, to im se dodatno plaća. Ako nešto iskrsne vikendom, onda vlasnik dođe i to završi. Imaju plaćene godišnje domore. Meni je drago što postoji proizvodnja na fer način i u Srbiji“, ispričala je svoja iskustva Ana Aleksandrov.

Nažalost, pomoć od države nije dobila.

“Obraćala sam, ali nisam dobila pomoć, kao ni fabrika koja proizvodi te čarape, a zamislite samo da bi uz nove mašine, mogli da zaposle i više ljudi. Mi smo inače sada otvorili fabriku i u Švajcarskoj i tamo ne mogu da veruju da je ovaj proizvod iz Srbije, jer o nama nemaju dobro mišljenje kada je reč o ‘clean’ (čistoj i fer) proizvodnji”, naglasila je Ana Aleksandrov.

Učesnici tribine su se saglasili da je neophodno sistemsko rešenje i podizanje tekstilne industrije u Srbiji, da ista pravila poslovanja važe za sve, ali i da se zaštite radnici. Podizanjem domaće tekstilne industrije, odnosno fabrika u kojoj bi se pravila roba, značila bi i zapošljavanje dizajnera, stručnjaka…

“Inostranim kompanijama ništa od toga ne treba, ne trebaju im ni pravnici čak, ni ekonomisti, samo jeftina radna snaga. Treba da razvijamo domaću tekstilnu industriju, ali problem je što veliki broj ljudi neće moći da priušti te proizvode, da bi se razvijala industrija neophodna je velika tražnja”, istakla je Milica Lupšor.

Organizacija “Clean Clothes Campaign” ukazuje na značaj regionalnog i globalnog povezivanja sindikata kako bi se pritisle velike kompanije da prihvate obavezujuće dokumente o boljem položaju radnika.

Izvor: MONDO Vesti